Feng Shui with Dr. Anna Markovic Plestovic

FENG SHUI * ARCHITECTURE * URBANISM * GEOGRAPHY * SOCIETY

U POTRAZI ZA RAJEM NA ZEMLJI

“Neki ljudi tragaju za lepim mestima, a drugi čine mesto lepim” kaže učitelj unverzalnog sufizma, indijski klasični muzičar Hazrat Inayat Khan.

 

TRAGANJE

Lepota je iskonska ljudska potreba, jedna od načina ispoljavanja traganja za smislom postojanja. Ipak, nije lako definisati šta je lepota, i šta je to što u nama pokreće doživljaj lepote. Institut za društvena istraživanja Ipsos MORI je kroz istraživanje “Ljudi i mesta: odnos javnosti prema lepoti” pokušao da definiše kako ljudi doživljavaju lepotu, i da utvrdi značaj lepote za društvo.  Istraživanje je pokazalo da ljudi u pretežnom broju veruju da je lepota prirodnog okruženja bitna na ličnom, a lepota građenog okruženja na društvenom planu. Prirodu su ispitanici opisivali kao mesto gde mogu da se opuste, da se osete udobno i obrate pažnju na lepotu, opisujući time jedan suštinski individualni unutrašnji doživljaj koji inspiriše umetnost i spiritualnost, kakva što se može sresti na portalu Čarobna šuma.

Za razliku od toga, lepotu građenog okruženja su ispitanici videli kao način sticanja poštovanja – jer se lepši delovi grada obično doživljavaju i kao “bolji”, te se stanovnici dih delova uživaju veći ugled u lokalnoj zajednici. Lepota građenog okruženja po ispitanicima može doneti i veće poštovanje za samo mesto u globalnoj zajednici i time privući više ljudi (turista) i povećati prihode, koji će omogućiti održanje te lepote.  Budući da se ovakav – finansijski – način razmišljanja širi i podstiče već više decenija, i da je turistička “industrija” glavna uzdanica mnogim mestima i regionima koji ne vide drugu mogućnost za održanje i izlazak iz kruga siromaštva, u ovakvoj proceni se zanemaruje činjenica da potrošnja (prostora, mesta, pejzaža, senzacija...što je, u stvari turizam kao industrija) nije doživljaj, već surogat, bleda imitacija doživljaja, koja, međutim, ima moć da takoreći isprazni, obesmisli i zagadi lepotu koju troši – za turiste i meštane podjednako.

Sve kraći odmori na “destinacijama” čine da zaboravimo da se lepota mesta može doživeti samo kada se ostvari neki osećaj uključenosti, veze, uronjenosti u mesto, u njegovu energiju. Osećaj da smo zaista bili negde i da smo tim iskustvom obogaćeni imamo samo kada uspostavimo stvarnu komunikaciju sa svim faktorima koji čine mesto – prostorom, građevinama, istorijom, ljudima, prirodom, bojama i ritmovima. Onda, kada smo se na tom mestu osetili bezbedno, ušuškano, domaće. Kad nađemo taj ugao, kamen, kapiju, prozor, drvo, prolaz, tajnu baštu koji ne znaju svi, koji je naš, naša lična veza sa mestom, kao neka metafora detinjstva, kao da smo oduvek tu.

Zbog toga se trudim da na svakom mestu gde imam sreće da otputujem nađem i zapamtim neki detalj, da imam neki mali delić koji je”moj”, iako nemam pravni dokaz o vlasništvu. I tako, bez obzira da li sam tamo boravila 5, 7, 10, 14 ili 30 dana, imam kapiju jedne vile i jedne skale u Dubrovniku, stenu na plaži u Makarskoj, mali franjevački samostan i crkvicu u gradu Rodosu gde takođe imam i divan mali kafić pod ogromnom krošnjom drveta u luci Mandraki, jednu pravu komšinicu na Korčuli, jednu staru zgradu prekrivenu cvećem negde u Splitu, jedan podrumski prozor na Zlatoj Strani u Pragu. Od Atine dobila sam Akropolj. U Pragu imam i Karlov most, a Evreiko i jedno divno stablo na obali na Krfu. U Rimu imam moj stepenik na Španskim stepenicama, u Budimpešti nekoliko dvorišta i malih smaknutih trgova, kao i deo jedne neogotičke fasade. A u Beču sam otkrila da su već davno pre mog rođenja dali naziv ulici samo da bih imala nešto i tamo (Anna Gasse).

 Za razliku od toga, na primer u Pekingu i u Hong Kongu, uprkos takođe “bogate turističke ponude” ovih gradova, nemam ništa. Možda samo jedan stepenik podno Kineskog zida gde sam se malo odvojila od grupe, pa su mi se pridružili neki Kinezi i nudili me slatkišima. Mesta su suviše strana, suviše različita da bih se mogla povezati na isti način. Pamtim, naravno, i neke detalje iz tih dalekih gradova, ali tamo ništa nije postalo moje, bila sam suviše kratko da bih se mogla povezati, imati stvarnu interakciju.

Želju da se povežemo sa mestom, da njegovu lepotu doživimo kao “svoju” sa jedne strane pokreće naša unutrašnja potreba, a sa druge lepota samog mesta koje nas poziva da ga doživimo.

Čime nas to mesto poziva, šta ga čini lepim?

 

ČINJENJE

Suprotno globalno nametanom načinu mišljenja, po kome je za stvaranje lepote potreban novac, investicije i turistički razvojni projekti, tvrdim da se lepota stvara interakcijom energija ljudi i mesta. Trajna  lepota koja ostavlja bez daha nastaje iz toga kada ljudi razvijaju mesto u skladu sa osobinama prostora i kad je karakter društva u skladu sa karakterom mesta, kad ljudi znaju gde žive, kako se tu može živeti i vole da žive baš tu i baš tako. Često – mada ne nužno – su u pitanju mesta koja su po sebi vrlo teška za život, prirodni uslovi koji su primorali ljude da nauče da maksimalno iskoriste ono malo što im je dato, da naprave najbolje i najlepše moguće sa oskudnim izvorima, po pitanju svih osnovnih potreba, od ishrane i higijene do lepote. Neka takva mesta: Činkvetere, Italija

Amalfi, IItalija

Ostrvo Simi, Grčka

 

Gradić u Provansi, Francuska  

I dok uzdišemo od dramatične lepote gradića Činkveterre, pitoreskne obale Amalfija,skrivene lepote ostrva Simi ili nad romantikom gradića Provanse, da li možemo da zamislimo kako je stvarni život u tim mestima izgledao onda kada su ta mesta nastajala, onda kada su postala tako lepa da mame uzdahe? Možemo li zamisliti sebe kako nosimo vodu kilometrima uzbrdo ili nizbrdo, kako vadimo kamenje iz tla da bi došli do malo obradive zemlje, skupljamo bilje po strmim planinama da nahranimo porodicu, vadimo sunđere iz dubine mora, otiskujemo se na pučinu trošnim čamcima u nadi dobrog ulova ribe, a nekad i ponekog nasukanog broda? I imamo li snage još posle svega toga da zadovoljimo svoju potrebu za lepim bojama, ukrasnim biljkama i drugim lepim stvarima?

Pokušajmo da zamislimo, jer upravo u takvim uslovima je ta lepota stvarana, iz iskonske potrebe za lepotom koja je možda i pojačana surovim uslovima.  A koliko ljudske energije, želje i čežnje je ugrađeno u ta mesta, postaje jasnije kada shvatimo koliko malo pozitivne energije, koliko malo ljubaznosti i naklonosti nudi sam prostor.

Feng Shui smatra da "Ako u krajoliku postoji osećaj ljubaznosti i naklonosti u krugu promera 20-30 milja ili 60-70 milja, u kome se Qi nakuplja, mesto može da izdržava srednji ili veliki grad. Ako je promer samo oko 10 milja, može da izdržava prosečan grad, a ako je 5-6 milja, onda mali grad, a ako je promer 1-2 milje, mesto može da izdržava selo." (iz 15 osnovnih principa feng shuija), a u svoje vreme je i ekonomska geografija došla do sličnih zaključaka i mera). A ova mesta čijoj lepoti se divimo, i koja su neosporno gradskog karaktera, pretežno nemaju više prostora za akumulaciju Qi-a od onog, koji je po feng shuiju predviđen za selo. Razlika u potrebnoj energiji, u potrebnom Qi-u dolazi od ljudi, od ulaganja snage, volje, vremena, pažnje.

A zašto bi ljudi ulagali toliko energije u ova mesta, zašto ne bi jednostavno otišli na neka prijatnija, pristupačnija, bogatija mesta? Zato, što ta mesta imaju još jedan čarobni kvalitet: osećanje izvanvremenosti  i izvanprostornosti, ona su ceo svet, svet za sebe. Taj čarobni kvalitet turistička industrija pokušava da eksploatiše, čime ga istovremeno i uništava.

Naravno, ne sme se kod ovih mesta zanemariti ni prisustvo velike vode – mora – koja jača kapacitet akumulacije energije, koja menja mikroklimu, kvalitet svetla i vazduha, koja otvara horizonte inače skučenih, zatvoreniih i teško pristupačnih mesta i dodaje im dimenziju beskraja, u odnosu na koji se mesto može oformiti kao čitav svet.   

 

NEČINJENJE

Upravo se ovi kvaliteti, koji čine mesta lepim, zanemaruju u prostornim i urbanističkim planovima, u projektima razvoja turizma i sličnim razvojno-investicionim projektima. Zanemaruje se karakter prostora, potreba za ulaganjem ljudske energije, potreba za postojanjem i održanjem zajednice koja svojom energijom, svojim osećanjem celovitosti, svojom pažnjom i željom za lepotom može da stvori mesto koje će privlačiti ljude koji će poželeti da se osete delom mesta. Kruzeri, golf tereni, izdvojeni turistički rezervati neće postići to, jer gosti u njima nemaju ni vremena ni mogućnosti da  nađu svoje tačke povezivanja, a domaći su istisnuti i ne mogu učiniti prostor svojim. Turisti dolaze u taj prostor kao u bilo koji drugi, dok je nov i ekskluzivan, ili kada je već isceđen, istrošen i na popustu.

Turizam održiv na duge staze se zato ne može razviti investicijama u turizam, već investicijama u održanje i razvoj lokalne zajednice, lokalnog duha, načina života, načina odnosa prema okolini. Turizam se može razviti razvijanjem mesta gde meštani vole da žive, gde će se time stvoriti vizuelni, prostorni i energetski izraz dugotrajne međusobne naklonosti  ljudi i prostora. Kao i kod uređenja kuće – kada je uredite tako da vama bude lepa, da se vi dobro osećate u njoj, svi će vam rado doći, dok ako je uredite prema slikama iz magazina ili tuđem ukusu i potrebama, ni vi nećete rado boraviti u njoj.

 

INSPIRACIJA

Na ovo razmišljanje me je podstakla jedna čarobna oaza na potpuno neverovatnom mestu – Čonopljansko jezero. Tu, usred otvorene prašnjave ravnice

shvatila sam šta je ono što čarobna mesta razlikuje od običnih: vanprostornost, ljudska briga kroz vreme i celovitost.

U slučaju ovog jezera, koje je u stvari mala akumulacija na neimenovanom vodotoku, konfiguracija terena je odlično iskorišćena za stvaranje utiska čarobnog vrta za koji znaju samo posvećeni, za vanprostornost. Akumulacija, odnosno sama voda kao da grli blago povišeni teren, koji time postaje neka vrsta poluostrva sa brežuljkom. Brežuljak je dovoljno visok da zaklanja pogled prema ostatku sveta sa obale vode, stvarajući utisak da je tu iza brega kraj sveta. Vodena površina sa druge strane takođe se percipira kao granica, kao drugi kraj sveta, koji međutim ne zaklanja, nego otvara vidik ka beskrajnoj ravnici nalik moru.

 

Ljudska briga i pažnja usmerena u stvaranje lepote se očituje na svakom koraku. Na obali je posađen pojas raznih voćki, koje se uredno održavaju i štite krečenjem stabla, nude okrepljenje i pružaju hlad. Klupe stolovi i ložišta za izletnike su takođe održavani, a razmešteni na dovoljnoj međusobnoj udaljenosti da se na izletu može stvoriti i osećaj privatnosti, kao da drugih izletnika nema.

 

U kantama za smeće su postavljene kese koje se očigledno menjaju često, usled čega se svo smeće i nalazi u kantama, nema razbacane ambalaže, prosutih ostataka hrane i drugih stvari koje se inače tako olako razbacuju. Ovaj red u prostoru proizvodi i red u ponašanju i u odnosima, jednostavno stvara sliku o tome kako se ovde živi.  Izletnici se sami od sebe, nekako prirodno pridržavaju tog reda, bilo da su iz obližnjih mesta ili su prevalili duži put da bi stigli tu, jer je očigledno da ovde ljudi baš tako žive, i vole da žive baš tako i baš tu, kao što je očigledno da je mesto uređeno tako, da bude lepo onima koji tu žive, a ne za turističko-industrijske namene. 

A to, kao što je studija instituta IpsosMORI utvrdila, izaziva poštovanje. Dodala bih samo iz sopstvenog iskustva, da inspiriše i umetnost i spiritualnost.

Recent Blog Entries

Recent Videos

3935 views - 1 comment

 

 

Share on Facebook